Knjiga, TR i ja

Moram malo da se pohvalim velikim javnim priznanjem za moju kreativnost tj. kreativni potencijal, i to od jednog od ljudi čiji blog je umnogome zaslužan za nastanak mog bloga. Pomislio sam tada, pre pet godina, da osim ekonomista možemo i mi iz telekomunikacija (tj. ja za početak) da pokušamo nešto slično. Zato, osim što pratim Svet telekomunikacija pratim redovno i (blog) Tržišno rešenje. Od TR blogera možete naučiti koliko mnogi priznati i poznati ekonomisti pojma nemaju, usavršite kako se uočava problem, kako se kritički razmišlja i kako se izražava svoj stav. E sad, oni su "omraženi" libertarijanci, vole lične slobode i mogućnost izbora, imaju "problem" sa proklamovanim autoritetima i državom kao preduzetnikom, promovišu konkurenciju i tržišnu utakmicu i ne libe se da kažu tj. napišu ono što misle i kako misle. I bolji su od mene i verovatno nezavisniji i više svoji – zato su mi uzor i zato mi ova knjiga koju ću dobiti od gospodina Slaviše znači mnogo. Znam da znaju da prepoznaju ono što vredi, ono što je pametno, korisno i korektno.

Da ne bude zabune, ovo nije priča o meni i kolegama sa bloga TR – ovo je naravoučenije o prepoznavanju i iskorišćenju vrednosti, talenta, inovativnosti, o javnom tenderu za idejama (koji je u ovom slučaju raspisao Slaviša) kao najboljem načinu da dobijete ono što vam treba i što možete iskoristiti, o besmislenosti sujete i oholosti (da sve najbolje znate), a biće i priča o održanoj reči (kad dobijem knjigu), siguran sam u to ;). I da, beogradski sajam knjiga ne propuštam još od studentskih dana (kupio između ostalog i Prokopijevićevu Slobodu izbora, jer nisam uspeo da je dobijem na poklon).

Fiksni bez parice

Danas je dan kad je Telekom dobio konkurenciju i u fiksnoj (žičnoj) telefoniji! Pretplata na SBB uslugu fiksne telefonije iznosiće “podnošljivih” 390 dinara. Cene razgovora prema drugim fiksnim i mobilnim mrežama su niže od Telekomovih, a pogotovo cene ino razgovora prema zemljama gde imamo najveću dijasporu. Dodatne usluge koje najviše trebaju pretplatnicima SBB ne naplaćuje dodatno, već su uključene u cenu pretplate odnosno usluge.

Sada oko 700 hiljada korisnika SBB usluga može ozbiljno da razmišlja o jednom operatoru za 3Play uslugu (govor, Internet, TV). SBB korisnici su koncentrisani uglavnom po gradovima i, uz preduzeća, dobra su ciljna grupa za “preuzimanje” pretplate za telefon. Telekom će morati dobro da se pomuči da ne dozvoli preveliki odliv (churn) pretplatnika. Tu je i zakonska obaveza (ako je obaveza) omogućavanja prenosivosti fiksnog telefonskog broja od 1. decembra tj. za nekih mesec i kusur  dana. No, kako stvari stoje, SBB po svemu sudeći neće skoro moći da puca i iz NP “oružja” (NP-Number Portability).

Dakle, za Telekom, i to je moralo doći i sada će morati da pokaže spremnost i spretnost da može da igra tržišnu utakmicu i izdrži breme konkurencije na svim frontovima.

Posle 5 godina

Utanjio sam sa pisanjem na blogu. Ima istine u tome. Nešto energije se potroši na neka druga pisanija, nešto na istraživačko-naučni rad, ostane i za blog, ali...

Niko ne piše, niko ne komentariše, slabo inženjeri vole da se pisanjem i komentarisanjem eksponiraju, štite svoje karijere, šta li? Hvala studentima koji me ponekad obodre svojom zainteresovanošću za neki moj članak ili nekim kolegama blogerima koji se zainteresuju za nešto što sam napisao, pa znam da ne pišem bezveze i bez potrebe. Neki namernici svrate i pročitaju šta ima da se pročita - i odu svojim poslom. Čast izuzecima! Ostaje ono zbog čega sam počeo pre punih 5 godina - pišem i zbog sebe, da vidim gde sam bio i kako sam razmišljao i šta se dešavalo u struci.

Nema kvalitetnog rada bez prave motivacije i bez povratne informacije. Ja svakog dana pročitam na desetine članaka o dešavanjima u telekomunikacijama i IT sektoru, ima šta i da se podeli i da se prokomentariše. Materijala, dakle, ne nedostaje, nedostaje volja i motivacija. Sam sebi više nisam dovoljna motivacija, posle svega što sam doživeo, video i vidim tj. onoga što se dešava. Mogu sebi ponekad da dam oduška, pa svratite povremeno na ove stranice, dok me ne zaboravite.

Telekomunikacioni hladni rat

Neko iz Srbije je, kanda, dojavio Amerikancima da su „žuti” potencijalna opasnost za naciju. Kina ima 2 od 5 najvećih proizvođača telekomunikacione opreme na svetu. To su kompanije Huawei i ZTE. Američki “House Intelligence Committee” utvrdio je pre par dana da su ove dve kompanije opasnost za bezbednosni sistem SAD dokle god su u većinskom vlasništvu kineske vlade. U tom smislu, Komitet je preporučio da se njihova oprema ne kupuje i ne implementira. Uz to, neće biti moguće ni da ove dve kompanije prave partnerstva ili kupuju firme u SAD da bi tim putem mogle da ostvare uticaj i upliv na američko tržište.

Mnogo je oblasti i dešavanja u svetu koje su i do sada bile opasnost za nacionalnu bezbednost SAD, iako su hiljadama kilometara daleko od SAD i njenih građana. Da li opasnost mogu da budu kompanije koje deluju u SAD, makar preko svoje opreme i proizvoda? Budimo realni – mogu, ne samo u SAD nego u bilo kojoj državi u svetu! Ono istina, i Indijci su udarili embargo na uvoz kineske telekomunikacione opreme iz istih razloga kao i SAD. Ne kaže se bezveze da su telekomunikacije nervni sistem u državi. Osim toga u doba konkurencije, biti prvi i ekskluzivan je prednost koja donosi tržišni primat, a u tome presudnu ulogu može da odigra industrijska špijunaža (i korupcija, dakako).

Elem, po mom mišljenju, tri su moguća razloga za donošenje ovakve odluke SAD. Prvo, ovom „preporukom”  štite američke proizvođače telekomunikacione opreme. Drugo, znaju sigurno Amerikanci šta je sve moguće napraviti u softveru ili na čipovima, a što može jednom komandom da napravi havariju i kolaps sistema ili da skrene komunikaciju malo i po kineskom zidu - mi bi rekli na kinesku vodenicu. Malo killer dugme, malo špijunaža i „njuškanje”. Promenjivali su Ameri te metode i „zvrčke” ponegde po svetu, kad im je trebalo (npr. Stuxnet worm), znaju oni gde kineski zeka može da pije vodu. Ne kažem da Huawei-ju i ZTE-u treba ovako nešto, oni pre svega cenom i kvalitetnim proizvodima osvajaju svet, ali rekoh – nije tehnički nemoguće. Treće, Huawei i ZTE su uspešne profitabilne kompanije u velikoj ekspanziji, a ono što je uspešno trebalo bi da bude u rukama američkih vlasnika kapitala. Takav je red, ne može da bude državno, makar ta država bila Kina. Svi su Amerikanci pomalo komunisti, ali ne bi valjalo da svi Kinezi postanu pomalo kapitalisti. 

Pitam se npr. kako je “opasni” Huawei tako duboko zašao na telekomunikaciono tržište Velike Britanije, koja je posestrima SAD? Huawei klijenti su gotovo sve telekomunikacione kompanije u UK, pa i sam BT. Ili - zašto se SAD ne plaše činjenice da su Kinezi vlasnici najvećeg broja njihovih državnih obveznica odnosno vlasnici američkog duga? Da li je to dokaz da se ustvari Amerikanci više boje sebe nego Kineza? Misle da bi svi drugi radili ono što oni rade da su na njihovom mestu svetskog gazde? Hm, vredi razmisliti, ali ne bih se baš kladio da ne bi! Iz kompanije ZTE navode da gotovo svi veliki proizvođači imaju proizvodne pogone i prave svoju opremu upravo i Kini i otkud je onda njima omogućeno da prodaju “made in China” proizvode u SAD?  Ovaj kineski argument je, po mom mišljenju, naivan, ali oštrija reakcija možda nije ni primerena (to je već politika). Drugi mogu i za druge važe druga pravila, mi u Srbiji to najbolje znamo kad je deal sa Amerikancima u pitanju. 

Da li će ove mere i koliko uticati na poslovanje Huawei i ZTE? Sumnjam da će im nešto ozbiljnije nauditi, mogu samo da nateraju Kineze da “tuku” Cisco, Juniper i Cienna-u damping cenama gde god se zajedno pojave na tenderima. Ili da pomenutim kompanijama zabrane nastup u Kini?! Ufff, nezgodno, jer Afrika i Kina su dva trenutno najekspanzivnija tržišta. Da li je moguće da EU primeni ovaj američki recept (zbog Ericssona, Nokia Siemens i Alcatel-Lucenta)? Ne verujem, ipak je Kina drugi najvažniji trgovinski partner EU. Znači, obrni-okreni sve je politika, a od toga ni telekomunikacije nisu imune.

Kako izvaditi štetu na vreme

Ruski operator MTS rešio je da proda ili iznajmi nekome svoju CDMA mrežu na 450MHz u Ukrajini. Razlog je, kažu, nedostatak adekvatnih aparata, verovatno i nedostatak BB modema za nju. Imaju oko 300.000 CDMA korisnika, mreža je upgrade-ovana na EV-DO Rev.B (max protok do 14,7 Mbps u downlink smeru) i procena je da mreža vredi oko 200 miliona $. Šta mislite hoće li biti zainteresovanih kupaca?

Svojevremeno, sada već dalekog maja 2009. godine, ja sam na ovom blogu napisao da je bolje da je Telekom prodao svoju tadašnju eksperimentalnu CDMA mrežu MediaWorks-u (današnji Orion) nego što je kupovao licencu. To je za tadašnjih 30.000 CDMA korisnika bilo preko 500.000 € (ili oko 650.000 $), koliko je koštala licenca. Naravno, da ne bude zabune, to je bio i ostao moj lični stav, kao i ostali koje ovde na blogu iznosim. Danas, po podacima Ratela, Telekom ima oko 70.000 CDMA korisnika, koliko znam mreža nije podignita na EV-DO Rev.B i Srbija nije Ukrajina. Ako mislite da ću vas pitati da na osnovu iznetih parametara procenite vrednost Telekomove CDMA mreže – neću! Ne verujem da je ikome to važno i interesantno.

Napisao sam ovde šta sam onda mislio, to je i svrha ovih pisanija. Da sam bio u pravu, nije bilo potrebno da danas vidim da su se i Rusi zaje#ali. Rusi su samo šlagvort da napišem da sam bio u pravu, ali to sada nije ni važno. Drugi su to naplatili. Danas je već Q4 2012.-e godine koja takođe ima svoje četvoroslovne skraćenice sa (budućim) tužnim krajem. Neke godine, pa ko doživi.