Telekomunikacioni hladni rat

Neko iz Srbije je, kanda, dojavio Amerikancima da su „žuti” potencijalna opasnost za naciju. Kina ima 2 od 5 najvećih proizvođača telekomunikacione opreme na svetu. To su kompanije Huawei i ZTE. Američki “House Intelligence Committee” utvrdio je pre par dana da su ove dve kompanije opasnost za bezbednosni sistem SAD dokle god su u većinskom vlasništvu kineske vlade. U tom smislu, Komitet je preporučio da se njihova oprema ne kupuje i ne implementira. Uz to, neće biti moguće ni da ove dve kompanije prave partnerstva ili kupuju firme u SAD da bi tim putem mogle da ostvare uticaj i upliv na američko tržište.

Mnogo je oblasti i dešavanja u svetu koje su i do sada bile opasnost za nacionalnu bezbednost SAD, iako su hiljadama kilometara daleko od SAD i njenih građana. Da li opasnost mogu da budu kompanije koje deluju u SAD, makar preko svoje opreme i proizvoda? Budimo realni – mogu, ne samo u SAD nego u bilo kojoj državi u svetu! Ono istina, i Indijci su udarili embargo na uvoz kineske telekomunikacione opreme iz istih razloga kao i SAD. Ne kaže se bezveze da su telekomunikacije nervni sistem u državi. Osim toga u doba konkurencije, biti prvi i ekskluzivan je prednost koja donosi tržišni primat, a u tome presudnu ulogu može da odigra industrijska špijunaža (i korupcija, dakako).

Elem, po mom mišljenju, tri su moguća razloga za donošenje ovakve odluke SAD. Prvo, ovom „preporukom”  štite američke proizvođače telekomunikacione opreme. Drugo, znaju sigurno Amerikanci šta je sve moguće napraviti u softveru ili na čipovima, a što može jednom komandom da napravi havariju i kolaps sistema ili da skrene komunikaciju malo i po kineskom zidu - mi bi rekli na kinesku vodenicu. Malo killer dugme, malo špijunaža i „njuškanje”. Promenjivali su Ameri te metode i „zvrčke” ponegde po svetu, kad im je trebalo (npr. Stuxnet worm), znaju oni gde kineski zeka može da pije vodu. Ne kažem da Huawei-ju i ZTE-u treba ovako nešto, oni pre svega cenom i kvalitetnim proizvodima osvajaju svet, ali rekoh – nije tehnički nemoguće. Treće, Huawei i ZTE su uspešne profitabilne kompanije u velikoj ekspanziji, a ono što je uspešno trebalo bi da bude u rukama američkih vlasnika kapitala. Takav je red, ne može da bude državno, makar ta država bila Kina. Svi su Amerikanci pomalo komunisti, ali ne bi valjalo da svi Kinezi postanu pomalo kapitalisti. 

Pitam se npr. kako je “opasni” Huawei tako duboko zašao na telekomunikaciono tržište Velike Britanije, koja je posestrima SAD? Huawei klijenti su gotovo sve telekomunikacione kompanije u UK, pa i sam BT. Ili - zašto se SAD ne plaše činjenice da su Kinezi vlasnici najvećeg broja njihovih državnih obveznica odnosno vlasnici američkog duga? Da li je to dokaz da se ustvari Amerikanci više boje sebe nego Kineza? Misle da bi svi drugi radili ono što oni rade da su na njihovom mestu svetskog gazde? Hm, vredi razmisliti, ali ne bih se baš kladio da ne bi! Iz kompanije ZTE navode da gotovo svi veliki proizvođači imaju proizvodne pogone i prave svoju opremu upravo i Kini i otkud je onda njima omogućeno da prodaju “made in China” proizvode u SAD?  Ovaj kineski argument je, po mom mišljenju, naivan, ali oštrija reakcija možda nije ni primerena (to je već politika). Drugi mogu i za druge važe druga pravila, mi u Srbiji to najbolje znamo kad je deal sa Amerikancima u pitanju. 

Da li će ove mere i koliko uticati na poslovanje Huawei i ZTE? Sumnjam da će im nešto ozbiljnije nauditi, mogu samo da nateraju Kineze da “tuku” Cisco, Juniper i Cienna-u damping cenama gde god se zajedno pojave na tenderima. Ili da pomenutim kompanijama zabrane nastup u Kini?! Ufff, nezgodno, jer Afrika i Kina su dva trenutno najekspanzivnija tržišta. Da li je moguće da EU primeni ovaj američki recept (zbog Ericssona, Nokia Siemens i Alcatel-Lucenta)? Ne verujem, ipak je Kina drugi najvažniji trgovinski partner EU. Znači, obrni-okreni sve je politika, a od toga ni telekomunikacije nisu imune.

Kako izvaditi štetu na vreme

Ruski operator MTS rešio je da proda ili iznajmi nekome svoju CDMA mrežu na 450MHz u Ukrajini. Razlog je, kažu, nedostatak adekvatnih aparata, verovatno i nedostatak BB modema za nju. Imaju oko 300.000 CDMA korisnika, mreža je upgrade-ovana na EV-DO Rev.B (max protok do 14,7 Mbps u downlink smeru) i procena je da mreža vredi oko 200 miliona $. Šta mislite hoće li biti zainteresovanih kupaca?

Svojevremeno, sada već dalekog maja 2009. godine, ja sam na ovom blogu napisao da je bolje da je Telekom prodao svoju tadašnju eksperimentalnu CDMA mrežu MediaWorks-u (današnji Orion) nego što je kupovao licencu. To je za tadašnjih 30.000 CDMA korisnika bilo preko 500.000 € (ili oko 650.000 $), koliko je koštala licenca. Naravno, da ne bude zabune, to je bio i ostao moj lični stav, kao i ostali koje ovde na blogu iznosim. Danas, po podacima Ratela, Telekom ima oko 70.000 CDMA korisnika, koliko znam mreža nije podignita na EV-DO Rev.B i Srbija nije Ukrajina. Ako mislite da ću vas pitati da na osnovu iznetih parametara procenite vrednost Telekomove CDMA mreže – neću! Ne verujem da je ikome to važno i interesantno.

Napisao sam ovde šta sam onda mislio, to je i svrha ovih pisanija. Da sam bio u pravu, nije bilo potrebno da danas vidim da su se i Rusi zaje#ali. Rusi su samo šlagvort da napišem da sam bio u pravu, ali to sada nije ni važno. Drugi su to naplatili. Danas je već Q4 2012.-e godine koja takođe ima svoje četvoroslovne skraćenice sa (budućim) tužnim krajem. Neke godine, pa ko doživi.

Telekomac na čelu Telekoma

Telekom Srbija je dobio novog generalnog direktora. Za promenu (mašala!), ovoga puta inženjera. Dolazak čoveka struke na čelu najvećeg domaćeg operatora treba pozdraviti. On zna šta je Telekom, ima iskustvo vođenja telekomunikacionom kompanijom, u toku je sa novim tehnologijama i trendovima u telekomunikacijama. Fakat je da je u Srpskoj opstao 5 godina i da su u to vreme pozitivno poslovali. Čak i da se biralo na konkursu, gospodin Ćulibrk bi imao realne šanse. To treba objektivno priznati. U principu, svi potrebni uslovi su ispunjeni. Za ostalo, on treba da udari svoj pečat.

Novog direktora čeka mnogo posla, borba da održi prihode kompanije, konkurencija u naletu, najava Vlade da će rupe u budžetu krpiti prodajom preduzeća sa konkurencijom “na vratu”. Sluti se da će Telekom biti u ponudi. I verovatno ima još mnogo čega što se spolja ne vidi i o čemu se javno ne govori. Uglavnom, čeka ga pitanje: “Kuda će ići Telekom?” Odgovor će se ubrzo naslutiti. Nema mnogo vremena, jer je situacija ozbiljna a okolnosti teške. On ima obavezu (i breme) da sa tog mesta brani i afirmiše struku, jer nije red da “bravar bude bolji”. Ja mu odavde želim puno uspeha u radu, znam da mu neće biti lako! 

Ne zna se ko je on

Sećate li se poznate replike Luke Labana iz “Profesionalca” Duška Kovačevića: - Ti ne znaš ko sam ja?

Ne znate ni ko je ovaj profesionalac. Možda je iz Lukine priče. Ne može mu se osporiti elokventnost, ali i demagogija za pozavideti. Laž i mimikrija – jako dobar tatoo! Tuđim parama je zasluge namlatio. Nešto se i sazidalo i ozelenelo. Proslavio se (možda) kao gladijator, žrtve će tek biti prebrojane. Bio je veliki poštovalac radničkih tribuna. Delio je bogatima i bodrio siromašne. Čobanice je izbavio od intelektualne insuficijencije, udomio, sad od ovaca mogu i da pobegnu, neće ovce nikud, zna se to! Neki prijatelji će ga pamtiti po filmu: Igrali smo samo jedno leto! A da li su se zaigrali i koliko, možda će pokazati vreme. Jer to leto se malko i odužilo. Ako to nekoga uopšte zanima. Ovde presušilo, moraće malo da kapne, pa će ga i zaboraviti. Pametan je čovek, što da ga jure kad je ionako sve gotovo. Bolje da on svima baci prašinu u oči. Razjeb’o je družinu svoju, a i sve ostalo, kako pričaju oni koji su mu uz skute sedeli. Ostalo je samo da se to i vidi, a ne d’o Bog da je tačno.

 

Ako ga i poznajete, ćutite i ne progovarajte! Vaše je da ćutite, glavu u pesak, dupe uza zid. Niko ne sme da kaže ništa, a mnogi znaju dovoljno. Da kažu ili da ćute - stvar karaktera. Sutra će, naravno, neko drugi da bude kriv. Vi ne znate ko je on. I bolje da ne znate. Možda ni oni ne znaju ko je on. Mnoge je zadužio, a neki su samo “karakterne osobine”. Ovde je biti “karakterna osobina” merilo svih stvari. Onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da – jesu! Uslov za prosperitet! Sram nas bilo kod očiju! A šta to beše mozak? Ne služi da nas “onode” u glavu! Al’ džaba!

P.S. : Ovo  je ispričao jedan moj bivši prijatelj – Gilgameš. Seća se godina koje su pojeli skakavci i kaže - nije potrebno imati muda za ovo, treba imati savest. Ja objavljujem ovo kao moj dug njemu, Gilgamešu - da ne bi izneverio sebe. Ima ko će, ako hoće.

Pogubna praksa dobrih namera

Povodom iznenađujućih rezultata srpske košarkaške reprezentacije u kvalifikacijama za EP i mogućnosti da se ne kvalifikujemo, što bi bila katastrofa (i velika sramota) za srpsku košarku, legendarni ex-gensek FIBA Bora Stanković kaže:

„Svi koji rade u košarci su ljudi dobre volje, s najboljim namerama“, rekao je Stanković, „Ne bih postavio pitanje odgovornosti, jer neko možda nije umeo ili mu je povereno pogrešno mesto. Možda je okvalifikovan kao stručnjak, iako to nije. Ovde je reč o neuspehu, što je pitanje za selektora. Imala je košarka u jednom periodu nedostatke u rukovođenju, nije bilo vizije, a rezultati toga sada se pokazuju“.

Ne znam zašto mi je ovo odzvonilo u ušima i odvelo me na “drugi teren”, ali sam siguran da to ne važi samo za košarkašku organizaciju, već i za mnoge druge naše organizacije i kompanije. Čika Bora je izneo jednu veliku srpsku istinu, opisao našu svakodnevnicu, a rezultate dobrih namera– ko dočeka!

Sa najboljim namerama, ali bez ozbiljne vizije, nekome nedoraslom i nedovoljno kvalifikovanom povereno dakako pogrešno mesto – i ko je kriv za neuspeh, za čabar? Zna se ili neće da se zna, ali znam da je ovo nešto što nam se na mnogim mestima i u mnogim situacijama dešava. Da, baš sad dok ovo čitate!