Inženjerski među ekonomiste

Pre nekoliko dana, dvojica ekonomista su imali polemiku u dnevniku "Politika". Ja mnogo volim da čitam takve utuke na utuk. Moram da priznam da su ekonomska stajališta profesora Begovića meni bliža nego prof. Dušanića. Naravno, moje mišljenje je mnogo manje relevantno od mišljenja ove dvojice javno poznatih ekonomista, ali da se i ja umešam malo “u tuđu čorbu”, s obzirom da se u ovoj priči pominje i Telekom i telekomunikaciona problematika.

Prof. Begović tvrdi da privatna svojina implicira veću efikasnost, a prof. Dušanić misli da je za efikasnost (državnih preduzeća) dovoljan profesonalni menadžment, odnosno da u tom slučaju državna preduzeća ne treba privatizovati. Ja mislim da je problem kontrola i da nije dovoljan profesionalni menadžment. Kontrolu će svakako bolje vršiti neko čije pare se troše tj. investiraju. Ulaganje državnih para i kontrola trošenja istih od strane pojedinaca koji u obično vojnici partije, dokazano kroz istoriju, nikako nema za posledicu povećanu efikasnost tj. produktivnost državnih preduzeća. Da parafraziram ekonomsku narodnu mudrost: Lako je tuđim parama kule graditi. Primera je mnogo, a za dokaze bi morali da zađemo i u konkretne cifre, koje opet nisu baš javno dostupne baš iz razloga onemogućavanja adekvatne kontrole. To se drugačuje naziva netransparentnost poslovanja. Ako nema javnosti i transparentnosti, redovnog objavljivanja rezultata poslovanja, može se dogoditi da dok se okrenete, kompanija postane gubitaš, u problemima, u dugovima do guše. Opet, primera ima mnogo, čak i u svetskoj praksi. Bez obzira na primere, kod nas, kako reče prof. Begović nema ni političke volje da budemo bolji i efikasniji, a ja se s tim apsolutno slažem. Svojevremeno, insistiranje na efikasnosti, koju niko nije tražio od mene na poziciji na kojoj sam bio, koštalo me je mnogo i košta me i danas.

Za antiprivatizacionu argumentaciju prof. Dušanić je iskoristio telekomunikacione kompanije i metriku „broj korisnika po zaposlenom“.  Već sam ja to ranije objašnjavao, ne nose zaposleni u telco pretplatnike na leđima niti ih doje, pa da su previše opterećeni. Zavisno od kompleksnosti mreže ili bolje rečeno njene jednostavnosti, možete imati veliki broj pretplatnika koje opslužuje mali broj zaposlenih. To nikako ne znači da su zaposleni u takvoj telekomunikacionoj kompaniji preopterećeni, to upravo znači ono što prof. Begović kaže – produktivnije i efikasnije poslovanje. Za telekom-operatora je važno da ima modernu, efikasnu, jednostavnu, konsolidovanu, optimizovanu, pametno iskorišćenu mrežu,a takva će zahtevati manji broj osoblja potrebnog za eksploataciju, administriranje i održavanje (OAM). Takva mreža će svakako značiti i solidnu osnovu za veliki broj korisnika usluga u pogledu kapaciteta i kvaliteta, ostalo zavisi od cene i ponude usluga. Sa druge strane, shodno današnjim tipovima usluga u telekomunikacijama, paketima usluga i uslugama za biznis korisike, proračun broja korisnika se statistički može oblikovati u skladu sa nečijim potrebama i svrsi. Ako treba naduvati broj pretplatnika – može (saberu se svi đuture), ako treba zaposlene natovariti raznim pretplatnicima – i to može! Prihod po zaposlenom je već nešto o čemu se može razgovarati u smislu produktivnosti, ili trošak po pretplatniku u smislu rentabilnosti ili vremena povratka ulaganja.

Ono što je prof. Dušanić uradio u svom tekstu, dovodeći po izabranom parametru u istu ravan domaći Telekom Srbija, France Telecom, Belgacom i slovenački Telekom, nema nikakvog smisla. To jednostavno nije to – babe i žabe. Dovoljno je pogledati dostupne godišnje finansijske izveštaje pomenutih kompanija i svakome će biti jasno šta je i kako je. Bilo bi odlično da se domaća kompanija može porediti sa pomenutim telekomima. Slučajnost je da su pomenuti telekomi većinski državni i da se nekakvi pretplatnici po zaposlenom „gađaju“ sa srpskom situacijom.

Govoriti o povećanju cena kao obaveznoj pratećoj pojavi privatizacije takođe nije neki argument. Šta je sa stalnim povećanjem cena komunalnih usluga kod nas, struje, gasa, grejanja? I državna preduzeća povećavaju cene i to baš iz razloga nedovoljne efikasnosti i lošeg (is)korišćenja kapaciteta i resursa. Drugo, ako su npr. cene telekomunikacionih usluga duplo veće u Hrvatskoj nego u Srbiji -  pa i plate su im više nego duplo veće. Bolje je možda porediti učešće troškova za telekomunikacione usluge u troškovima domaćinstva, njihovih i naših, ali i tu bi primetili da ne poredimo iste stvari. Njihove usluge su mnogo “bogatije” za istu ili sličnu cenu. Analize, dakle, moraju biti kompleksnije, jer stvari nisu tako jednostavne kao nekad u telekomunikacijama (telefon i parica).

I na kraju, nije mi bila namera da budem advokat profesora Begovića (i sam se oštro odbranio), priča o privatizaciji očigledno opet dotiče Telekom. Prvi tender, u bolja vremena od današnjih i sutrašnjih, je propao, čemu onda briga? Oni koji brinu, treba iskreno da brinu, a ne reda radi! Bez obzira kako ko gleda na stvari, dobro je dok ima šta da se prodaje i dok ima ko da kupi. I posle nas treba neko da ostane da živi i radi u ovoj zemlji. Valjda bi to bilo normalno. A Telekom, osim ekonomista, valja malo da analiziraju i inženjeri. Najbolje zajedno i inženjeri i ekonomisti! To bi bila prava stvar i dobra matrica. Da se vidi šta je i kako je, ono što jeste – da jeste i ono što nije – da nije. Da li da priznam – pravih ekonomista bi se i našlo...