Tanjčak nade

Pre par dana, ničim izazvana, jedna kolegenica mi se iskreno i spontano zahvali na pisanju bloga i reče da je mnogo toga naučila iz mojih tekstova. Čak reče da i svojim kolegama preporučuje moje tekstove. S obzirom na svoj status, kolegenica nije morala da pokaže takvu iskrenost, ali je pokazala! To je, po mom životnom i radnom iskustvu, veličina čoveka. Ja pred otvorenim umovima i čistim srcima uvek ostanem fasciniran. Nažalost, retko se sreću.

Prija i zaista mi mnogo znači takva pohvala. Ali, poenta priče je u nečemu drugom: dok je takvih ljudi u malom menadžmentu firme u kojoj kolegenica radi – ima nade za tu firmu! Baš mi je milo kad se takav tračak nade pojavi, iako sam svestan da to nije i ne može biti dovoljno.

Veliki menadžeri ne čitaju moj blog, jer ne prate struku. Nema toga ko nešto traži na Googlu iz oblasti telekomunikacija, a da ne naiđe na neki moj tekst sa bloga. Nije ni to problem, jer i da pročitaju, verovatno mnogo toga ne bi razumeli ili bi pogrešno protumačili, pa mu dođe na isto. Čast izuzecima, ima ih, hvala Bogu! Nažalost, i oni su u velikoj manjini. Svejedno, iskra mora uvek da tinja i uvek negde postoji. Može nam biti bolje ako to hoćemo! Podstrek možete naći i u običnim ljudima.