Virtualne škole

Ovo je moj rad sa jedne konferencije na temu Internet u obrazovanju. Malo da promenimo fokus.

Virtualne škole su obrazovne organizacije koje nastavu i kurseve izvode preko Interneta ili pomoću Web baziranih metoda. One su prirodan nastavak primene novih tehnologija i učenja na daljinu (e-learning, distant learning) u oblasti obrazovanja. Razvoj i rasprostranjenost Interneta, video konferencija, computer based edukativnog softvera i aplikacija imaju ogroman pozitivan uticaj na uvođenje virtuelnih škola. Internet postaje svakodnevna rutina i neizostavni deo života ljudi. Putem Interneta može se doći do najrazličitijih informacija i komunicirati sa ljudima širom sveta. Učenici mogu pohađati virtuelne škole sa bilo kog mesta, u bilo koje vreme ukoliko imaju pristup Internetu. Sa rastom i razvojem mobilnog broadbanda, ekspanzijom prodaje smartfonova i tablet računara, mogućnosti pristupa Internetu se povećavaju i poboljšavaju, a samim tim i mogućnosti za virtuelno školovanje. Da li su virtuelne škole moguće u Srbiji i šta bi uvođenje takvih škola značilo za Srbiju?

Širom sveta, a sve više i u Evropi, virtualne škole i fakulteti postaju značajna i prihvatljiva alternativa za školovanje. Međutim, o njihovom funkcionisanju se malo govori i malo zna. Ali, mnogo se govori o društvu jednakih šansi, a virtualne škole su upravo odgovor na pitanje: Kako da učenik/student upiše školu/fakultet koju želi, a koja je daleko od njegovog mesta boravka i nedostupna jer prevazilazi finansijske mogućnosti učenika odnosno njegove porodice? Virtualne škole su način za modernizaciju koncepta školovanja. U virtuelnim školama studenti komuniciraju sa nastavnicima i drugim studentima putem e-maila, telefona, Skype-a, video konferencije i drugih digitalnih medija i internet alata. Za učenje koriste elektronske knjige (eBooks), online studijske materijale ili CD/DVD softverske edukativne pakete.

VIRTUALNE ŠKOLE U SVETU

Virtuelnih škola ima na svim kontinentima. Najviše ih ima u SAD, nekoliko stotina. Prva virtuelna škola otvorena je u Kaliforniji 1991. godine. U SAD, oko 3% ukupne školske populacije pohađa potpuni i/ili delimični K-12 program u virtuelnim školama (uzrast 6-18 godina). Virtualne škole postoje u 48 od 50 saveznih država SAD. U 38 saveznih država osnivač virtualnih škola je država. Popularnost virtualnih škola kod učenika i roditelja u SAD raste usled sve učestalijih pojava učeničkog nasilja i raznih drugih oblika netolerancije. Jedno od nedavnih istraživanja pokazuje da ni komponenta socijalizacije ličnosti nije ugrožena kod učenika koji pohađaju virtualne škole. Naprotiv, veliki broj tih učenika redovno upražnjava razne sportske, kulturno-umetničke i društveno-korisne aktivnosti.

Širom Evrope ima preko 70 virtuelnih škola u 19 zemalja, mada u zemljama gde postoje, broj učenika u virtualnim školama ne prelazi ni 1% ukupne školske populacije. Glavna prepreka za  širu primenu virtuelnih škola u Evropi je pravna regulativa (legalnost virtuelnih škola) i konzervativna priroda resornih ministarstava. Postoje nezvanični podaci da su neke virtualne škole otvorene i u Turskoj, Rusiji i zemljama istočne Evrope, ali i sa njima ukupan broj virtualnih škola u Evropi ne prelazi cifru 100. Najveća virtualna škola u Evropi ima 1400 učenika, a najmanja 25, u proseku broj učenika je 470. Odnos privatnog i javnog vlasništva je 50:50. Oko polovina tih škola nudi kompletnu online nastavu. Desetak virtuelnih škola u Evropi otvoreno je namenski za strane državljane (nerezidente) i decu vojnih lica na prekomorskoj službi. Spektar pedagoških metoda koje su u virtulnim školama primenjuju je širok – od 100% online učenja do mešovitog učenja sa pretežnom lice-u-lice komunikacijom. Mnoge današnje virtualne škole su u osnovi Internet portali koji nude web bazirane kurseve. Neke škole imaju mogućnost za video nastavu na daljinu, gde se video konferencijom obezbeđuje online „prisustvo“ učenika časovima. Virtualne škole se, dakle, mogu pojaviti ne samo kao zamena za tradicionalne škole, već kao dodatna opcija i dodatni izvor za učenje.

TIPOVI VIRTUALNIH ŠKOLA

Klasifikacija virtuenih škola može se obaviti na sledeći način:

Virtualne škole sa kompletnim nastavnim programom (full-time). Kompletna nastava se odvija kao učenje na daljinu. Učenici usvajaju gradivo po sopstvenom tempu i organizaciji vremena.

Virtualne škole sa delimičnim programom (dopunske škole, supplemental schools) . Dopunski online časovi sa udaljene lokacije, na bazi pojedinačnih kurseva koji unapređuju redovnu nastavu u tradicionalnim državnim školama.

Virtualne škole „u školi“. Virtualne škole u sklopu tradicionalnih škola sa delimičnim online programom, npr. na principu izbornih predmeta.

Virtualne škole se mogu podeliti i prema dostupnosti odnosno oblasti u kojoj deluju (međunarodne, državne, regionalne, opštinske), prema vlasništvu odnosno osnivaču (državne, privatne, javno-privatne, kompanijske, fondacijske i sl.), prema stepenu obrazovanja (osnovne, srednje, koledž, fakultet). Karakteristike virtualnih škola mogu da se razlikuju, ali je bitno da odgovaraju okolini kojoj služe i u kojoj rade. Sigurno je da su virtualne škole potpuno u skladu sa konceptom celoživotnog učenja.

USLOVI ZA UVOĐENJE I USPEŠAN RAD VIRTUALNIH ŠKOLA

Najbitniji faktori koji utiču na razvoj, promociju i uvođenje virtualnih škola su demografski faktori, stepen razvoja tržišta obrazovanja (mogućnosti za ulaganje u obrazovanje), tehnološki razvoj i dostupnost Interneta i širokopojasnog pristupa (broadbanda), politika Vlade i resornog ministarstva, troškovi razvoja i kreiranja kurseva i njihove obrade (obezbeđivanje razvojnih alata i softvera), obezbeđivanje kvalifikovanog i kvalitetnog nastavničkog kadra, marketing i promocija (public relations). U Srbiji, najveći uticaj na mogućnost uvođenja virtualnih škola, osim finansijskih uslova, ima neravnomeran i nejednak razvoj infrastrukture za Internet pristup.

Osnovni resursi neophodni za funkcionisanje virtualnih škola su personal i tehnologija (telefoni, hardver, softver, kursevi, licence, internet, umrežavanje). Troškovi rada i održavanja nastave za online programe su slični kao za klasične škole, čak su i manji po učeniku za virtualne škole ako uzmemo u obzir troškove izgradnje i održavanja škole (zgrade) i prevoza odnosno transporta učenika. Troškovi zarada nastavnika učestvuju u najvećoj meri u ukupnim troškovima. Ukoliko učenici nemaju Internet pristup i treba ga obezbediti, to iziskuje dodatne troškove. Investiranje u nove kurseve, uspostavljanje novih tehnologija, marketing, regrutovanje novih nastavnika, njihov razvoj i usavršavanje, takođe utiču na troškove.

Najvažnije uloge u virtualnim školama imaju nastavnici, dizajneri kurseva i mentori (fasilitatori).  Nastavnici prate aktivnosti učenika, ocenjuju ih, komuniciraju interaktivno sa njima i njihovim roditeljima,  komuniciraju neposredno sa mentorima. Nastavnik može i sam biti dizajner kursa ili član tima za dizajniranje kursa, ali i ne mora. Dizajner je odgovoran za izradu online kursa i pratećih materijala sa instrukcijama. Specijalisti za multimedijalne aplikacije se angažuju tek po dizajniranju kursa radi unapređenja interaktivnih elemenata sadržaja kursa. Mentori ili fasilitatori su supervizori rada učenika, organizuju ispite i susrete sa učenicima po potrebi, igraju ulogu učenikovog advokata. Pored ovih poslova, virtualne škole imaju i svoje menadžere, IT administratore, službenike po potrebi.  Razvoj kurseva može biti sopstveni, eksterni i kombinovani. Pretežno, prema iskustvima, virtualne škole najčešće izrađuju kurseve kombinovano, u saradnji sa specijalizovanim firmama za izradu softverskih aplikacija ili koriste razvojne alate drugih proizvođača. Većina virtuelnih škola koristi u sopstvenoj režiji razvijenu  platformu za učenje na daljinu.

Glavna prepreka korišćenju novih tehnologija u obrazovanju i otvaranju virtualnih škola jeste kvalitetan nastavni kadar. Očigledan je manjak novih veština za online učenje kod nastavnika i nedostatak adekvatnih obuka za njih. Dobar i iskusan nastavnik u tradicionalnoj školi ne mora biti uspešan i u online učenju. Sigurno je da nastavnici u virtualnim školama moraju posedovati nove veštine i poznavati nove alate. Sa druge strane, u virtualnim školama je teže pratiti empatiju nastavnika prema učenicima, kao i emocionalno i psihološko ponašanje nastavnika.

S obzirom na činjenicu da učenje na daljinu podrazumeva i viši nivo učeničke svesti (da će vam učenje zaista doneti nešto dobro), smatra se da nije realno uvođenje virtualnih škola u osnovno obrazovanje. Ipak i to može biti pogodno, ali samo uz aktivno učešće i ulogu roditelja u obrazovnom procesu dece. Češće i izvesnije je uvođenje virtualnih škola u srednjoškolsko obrazovanje, a naročito u visoko obrazovanje.

PREDNOSTI VIRTUALNIH ŠKOLA

Virtualne škole imaju mnoge prednosti u odnosu na tradicionalne škole i mogu:

omogućiti đacima/studentima da nastavni program prate po sopstvenom tempu, u vreme koje im najviše odgovara, a time i da eventualno ubrzaju studiranje odnosno školovanje

obezbediti po sadržaju i kvalitetu obrazovanje koje nude najbolje škole u svetu,

omogućiti željeno školovanje onima koji nemaju adekvatne škole ili fakultete u regiji u kojoj žive ili iz nekog razloga ne mogu pohađati redovne (tradicionalne) škole

Učenici i studenti virtualnih škola kroz online učenje vežbaju veštine upravljanja vremenom, konstantno unapređuju informatičku pismenost, mogu ostvariti kontakte sa vršnjacima iz čitavog sveta, mogu uspostaviti sopstveni način učenja praveći lični raspored časova i tempo usvajanja gradiva, uče kako da obrađuju, analiziraju i prezentuju informacije na efikasan i efektivan način. Rešavanje problema i zadataka uključuje i grupni rad i diskusije sa kolegama i nastavnikom, neposredno ili putem Interneta. Pogodnost i fleksibilnost virtualnih škola naročito se može uočiti u slučajevima loših vremenskih prilika, nedostatka prevoza, redovnih poslovnih i drugih obaveza.

Ciljna grupa za virtualne škole su, uglavnom, posebne grupe učenika i studenata, kao npr.: učenici koji su u dužem vremenskom periodu bolesni ili hospitalizovani, lica sa posebnim potrebama, lica sa privremenim ograničenjem kretanja, zatvorenici, đaci-putnici, trudnice, bračni parovi sa malom decom, učenici koji imaju fobiju od škole, učenici koji su bili ili jesu izloženi nasilju ili uznemiravanju u školi, lica koja ne znaju domicilni jezik (imigranti), lica koja su napustila školovanje ili žele da se doškoluju odnosno dokvalifikuju, studenti koji žele da ubrzaju studiranje. U velikom broju slučajeva, virtualne škole su odraz lokalnih ili nacionalnih potreba i politike, izraz tražnje na određenoj teritoriji ili lokaciji. U Srbiji bi virtualne škole npr. mogle biti od koristi u oblastima gde ima malo učenika ili ima mnogo učenika-putnika.

STANJE OBRAZOVANJA U SRBIJI I ULOGA DRŽAVE

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz godine u godinu u Srbiji raste broj korisnika računara i Interneta. Krajem 2012. godine, računar je posedovalo 55% domaćinstava u Srbiji, 48% domaćinstava ima Internet priključak, a 38% broadband priključak; na Netu je bilo oko 2,1 miliona stanovnika Srbije. Sa druge strane, više od trećine stanovnika Srbije nikada nije uključilo računar, a čak 48,4% građana nikada nije koristilo Internet. Mladi masovno koriste računare i Internet, ali uglavnom za zabavu i informisanje.

Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji predviđa da do 2020. godine najmanje 7% odraslih učestvuje u programima obrazovanja odraslih (plan u EU 15%). Koncept celoživotnog učenja je uslov opstanka i napretka u savremenom svetu u kome dominira ekonomija znanja i podrazumeva reformu organizacije čitavog sistema obrazovanja kod nas. Školski i fakultetski obrazovni progrаmi moraju se uskladiti sa savremenim zahtevima tržišta rada, da budu fleksibilni, racionalni, funkcionalni i relevantni u životnom i društvenom kontekstu. Devalvacija znanja u Srbiji, koja sve više uzima maha u srpskom partokratskom društvu, nikako ne doprinosi razvoju naše zajednice. Volja države da se stanje promeni trenutno je na niskom nivou. Srbija je trenutno zemlja starih, a treba da postane zemlja obrazovanih!

Obrazovanje u moderno dobа obuhvаtа čitаv životni vek ljudi. Takva praksa poznata je kao koncept celoživotnog učenja (Long life learning). Ukoliko obrazovanje ne doprinosi zapošljavanju i razvoju pojedinca, šteta za državu i pojedince je ogromna i dugoročno pogubna! Loše obrazovanje znači nezaposlenost, nizak kvalitet života i izolaciju od razvijenog sveta kome težimo. Koliko je neformalno obrazovanje važno pokazuju podaci na sajtu Eurostat, koji kažu da oko 50% mladih u Evopi do posla i zaposlenja dolazi sticanjem potrebnih veština uz pomoć stručnih kurseva. U Srbiji taj procenat je svega 10%. Srbija je na samom dnu po broju stanovnika starosti 25-64 godine koji, pohađaju različite kurseve i obuke, sa 3% stanovništva. Prosek EU je blizu 9%. Sve ovo je u uskoj vezi i sa (niskom) svešću poslodavaca o važnosti ulaganja u ljudske resurse.

Virtualne škole predstavljaju novi model u obrazovnom procesu za budućnost. Ako reforma obrazovanja proklamuje decentralizaciju, privatnu inicijativu, e-learning i inovativnost u obrazovanju, onda je to plodno tlo za virtualne škole. ICT i Internet u svojoj suštini podržavaju nove načine učenja. U Srbiji bi podrška države otvaranju virtualnih škola istovremeno značila i podršku IT sektoru, IT firmama koje izrađuju online kurseve i platforme za učenje, a najavljene subvencije bi se mogle usmeriti npr. u omogućavanje online učenja. Dobru praksu i iskustvo u radu virtuelnih škola u svetu treba iskoristiti i primeniti na adekvatan način, možda za početak kombinovanjem online učenja i tradicionalnog, face-to-face učenja.

U unapređenju našeg sistema školstva i reforme obrazovanja, korišćenje novih tehnologija i učenje na daljinu i otvaranje virtualnih škola može i mora imati veliku ulogu, ne samo u svrhu ušteda nego i kvaliteta obrazovanja usled povećanja konkurencije. U tom smislu, prilagođavanje obrazovnih programa, akreditacije, sertifikacije, licence i potvrde o kvalitetu su ključne teme koje se moraju definisati. Jasno je da je naš sistem školstva prilično konzervativan, ali strah da će uvođenjem virtualnih škola učitelji, nastavnici i profesori postati nepotrebni usled korišćenja modernih tehnologija je neopravdan. Međutim, sigurno će postati nepotrebni oni koji u svom radu ne budu koristi nove tehnologije! Budućnost obrazovanja sigurno pripada online učenju na daljinu.