Za spas duše bivšeg stručnjaka

U biznisu, kažu, pobeđuju oni koji se najbolje i najbrže prilagode promenama. Ali nije dovoljno samo prepoznati promene i trendove Treba i pronaći dobitnički biznis model koji će vam doneti dobit. Ta reč dobit je ovih dana malo izvikana i umesto sredstva kapitalista postala je sredstvo sindikalaca, ali neću o tome. Ako bih rekao šta mislim o tome, najeb'o bi verovatno, da izvinete, još grđe nego u ovom istorijskom trenutku. Sad mi, izgleda, do daljnjeg, samo ovaj blog može služiti kao poligon za dokazivanje i pokazivanje stručnosti i 'bemliga čega još.

Jedan moj čitalac (radi čovek na benzinskoj pumpi i zanima se za telekomunikacije!), pre nekog vremena, mi piše «tražio sam nešto o softswitchu na Netu i našao na ovom blogu» i zaključio čovek iz mog objašnjenja (hvala još jednom!) da radim tu-i-tu. Ja pitam «otkud znaš da radim tu-i-tu?» Kaže čovek «čim si znao da to tako lepo objasniš nama običnim ljudima, mora da radiš tu-i-tu.» I sad kad se setim toga, dođe mi da plačem zbog tih reči. Što od sreće, što od besa. Nisam ljut na čoveka (daleko bilo!), nije on kriv što ne zna da mi je to nasledno od roditelja-prosvetara i da to uopšte nisam tu-i-tu naučio. Ima drugih koji su tu-i-tu učili, ali nisu prenosili širokim narodnim masama. To radimo mi nepodobni, nepoželjni, zajebani, solisti, preduzimljivi, neukrotivi, mi koji ih iritiramo time što postojimo i što mislimo svojom glavom i ne stidimo se toga što i o čemu mislimo.

Ja mislim da najviše šanse da uspeju u poslu imaju oni koji nauče ili znaju da uočavaju i rešavaju probleme. U svom dosadašnjem radu trudio sam se da se rukovodim ovim principima. Iskustvo mi je takvo da sam probleme znao da uočim, ali sam nailazio na neverovatne teškoće u njihovom rešavanju. Ne zato što su rešenja bila nemoguća ili komplikovana, već zato što nekome nije odgovaralo da se problemi reše. Nikako nisam mogao da se naviknem da je važnije trošiti tuđ novac nego gledati kako da smanjiš troškove i radiš ono što je smisleno i isplativo. Razumem da tu i tamo treba (u)raditi i drugačije, ali da to postane sredstvo i način rada zarad opstajanja na funkciji... Moj greh je što sam državnu firmu gledao kao da je moja, što sam se prema tuđim parama odnosio kao da su moje, što nisam bio licemer, folirant, dvoličan i odlagao sve za sutra. Tako sam vaspitavan.

Neka ovaj post bude deo iskupljenja koje možda dugujem nekima, koji nisu dobijali ili uzimali nešto što im i inače nije pripadalo samo zato što sam im ja nekad bio šef. Bez obzira što su to koristili i mogli oni drugi koji nisu bili baksuzi da im ja budem šef. Sada su uzeli meni, to je valjda nečija pravda koja je mene stigla. Neka mi oproste i oni koje sam, zaboravljene, izvlačio iz budžaka i davao im šansu da bi me posle olajavali; i oni koje sam puštao i savetovao da idu napred i ne sede učaureni tamo gde im i nije bilo tako loše, nisam bio sebičan da ih držim sebi uz skute. Neka mi oproste ako imaju na čemu i oni kojima sam mislio dobro i bio im lojalan, a uzvratili su mi nepoverenjem i licemerstvom.

Ljudski je grešiti, ali je ljudski i pokajati se. I krenuti dalje i trajati kao neko iza koga neće ostati ljigav trag. A onima-njima, puna ih je Srbija, jedan Đoletov stih (nije onaj "je#o te voz koji te doneo"):

"Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio
i shvatice kad-tad
da ne zna šta je hlad."