Keš kolica i pokerica

Srbija dobija kečeve iz rukava. Kad su naše firme kilave i nesposobne, aduti će gi tražimo po bel' svet. Mi (će da) imamo ono što nikoj drugi nema u okolinu, tj. ima nekol’ko zemalja po Evropi, al’ mi smo im odma’ tu – uz rame. Bio sam, izgleda, u pravu onomad kad sam napisao da bez stranca nema udarca. Samo da ne bude po džepu potrošača! Znači, nije TS taj evropski igrač i srpski adut (uz Telenor), nego će to biti DT, ako niste znali. Opoziciono, nema šta! Sad da vidimo šta će gerila na to da kaže.

Čika Joca se setio da bi regulatorno telo moglo i da se poštuje i da radi ponešto za opštu dobrobit, ali zašto sad u svom extra-time-u? Zar je neizvesnost ostanka na funkciji bila uslov da mu se vrati moć ispravnog i dobrog razmišljanja?

A šta kaže tekst o adutima:
"...problem je što se za fiksni telefon malo izdvaja, delom i zato što su cene impulsa veoma niske. ... Koliko se fiksni telefon danas koristi i koliko su cene niske možda najbolje svedoči primer firmi" (prim. 58% firmi plaća račun ispod 2000 dinara, 18% plaća samo pretplatu, svega 3% ima račun iznad 10.000 dinara). .... "Pretplatnici u Srbiji u prošloj godini razgovarali su fiksnim telefonom čak 12,6 milijardi minuta... Ipak, uporedni podaci pokazuju da je to najmanja minutaža u poslednjih šest godina. ...Iako se računato u minutima fiksni telefon dosta koristi, problem za operatore jeste to što preovlađuje korišćenje za razgovore u lokalu" (prim. 68%).

Zanimljivi novinarski zaključci ! Logika je valjda iz filma „Igrala je samo jedno leto“. Dakle, malo se izdvaja za fiksni telefon, zato što su cene niske – da su cene više iliti visočije, ljudi bi više i plaćali (normalno), a naročito firme, čije su pojedine gazde stvarno neopevane stipse (18% plaća samo pretplatu!) Troši se (vremena na prazne razgovore) iz godine u godinu sve manje, ali je „problem“ za operatore što su to mahom lokalni razgovori. I da se prisetimo da je u međuvremenu i mobilna procvetala i da sad svaka snajka ima telefon, pa na kafu zove SMS-om (ili na „cimanje“). Znači, ja bih rekao da su osim lokalnih, taj „problem“ i mobilni pozivi (uklj. SMS). To vam je tzv. kanibalizam sopstvenog operatorskog biznisa (ko nije slušao moju prezentaciju na Telforu 2009).
Izlaz bi možda bio da je cela Srbija jedan veliki lokal i međugrad zajedno (što će i biti ako dođe DT, jer su to isto napravili u Hrvatskoj). Tada će svi razgovori biti lokal, a za koliko para i koliko muzike – živi bili, pa videli. A da li će to i tada biti problem za operatore... E pa, to je Srbija, takva kakva jeste, plaća kol’ko može!

Al' da vidimo mal’ko ovo oko trošenje impulsi.

"Prosečan račun za fiksni telefon u 2007. iznosio je 928,88 dinara da bi već sledeće godine pao na 725 dinara, dok je 2009. porastao na 877,27 dinara" (zanimljivo: 18% plaća samo pretplatu, a tek 7% „nepristojnih“ plaća telefonski račun preko 2000 dinara).

Telefonska pretplata je poskupela 01.11.2008. sa 75 din na 195 din, a 01.04.2010. sa 195 na 388 din.
Impluls je od 01.01.2009. poskupeo za fizička lica sa 0,30 na 0,40 din, a za pravna bio i ostao 0,50 din (sve cene su bez PDV-a). Impulsni interval u lokalu u jakom saobraćaju 1 min, poziv ka mobilnoj 9 din/min, u analizi koja sledi svi pozivi se „usrednjavaju“ i „lokalizuju“ (zanemaruje se uticaj mobilnih, međugradskih i VAS poziva).

Godine 2007. prosečan račun bio 929 din; samo na impulse potrošeno (minus pretplata) 854 din; podeljeno sa srednjom vrednošću impulsa u iznosu od 0,40 din - dobijemo prosečnu potrošnju impulsa u 2007. godini od 2135 imp/ptp.

Godine 2008. prosečan račun bio 725 din; samo na impulse potrošeno (minus pretplata) 650 din; podeljeno sa srednjom vrednošću impulsa u iznosu od 0,40 din - dobijemo prosečnu potrošnju impulsa u 2008. godini od 1625 imp/ptp.

Godine 2009. prosečan račun bio 877 din; samo na impulse potrošeno (minus pretplata) 682 din; podeljeno sa srednjom vrednošću impulsa u iznosu od 0,45 din - dobijemo prosečnu potrošnju impulsa u 2009. godini od 1515 imp/ptp.

Pri svemu ovome napisanom, namerno „zaboravljam“ migraciju dela saobraćaja iz fiksne u mobilnu, namerno „previđam“ sve povoljnije tarifne pakete mobilnih operatora, namerno „previđam“ virtuelnu realnost Facebook-a itd itd.

Ove 2010. godine je pretplata povećana na 388 dinara (u nju uračunato 150 besplatnih impulsa!), prosečni račun će se verovatno povećati na nivo iz 2007. ili čak preko hiljadarke, ali će prosečna potrošnja impulsa ponovo – šta? Da padne, naravno! Hoćete da se kladite? Setite se da munutaža u fiksnoj iz godine u godinu pada! I dokle tako? Sve dok je u Srbiji najjeftinije, jeli tako mlada profesorko? Iz ovoga nikako ne treba izvlačiti (pogrešan) zaključak da je fiksna telefonija neisplativa, jer nije fiksna telefonija = telefoniranje preko fiksnog telefona!

Evo sličnog primera iz Puteva Srbije: pao prihod od naplate putarina u nekom periodu; kaže čovek, stručni partijski kadar iz moje dugogodišnje omiljene partije, da podignemo cenu putarine. Zašto je pao prihod – pa Srbima skupo da se vozikaju po autoputu, strancima loš put, loše i skupo gorivo (najskuplje u okolini), drumovi će poželjet’ Turaka, ali da mi ipak dignemo putarinu da nadomestimo zacrtani prihod. I onda će i mali Mujo da obilazi srpski koridor 10, al’ mi bi da ipak nadomestimo prihod. Kad god nekom nešto fali, on bi da rešava problem efikasnosti i nedostatka kreacije podizanjem cena. I dokle će tako moći?

Ko nije razumeo: podizanjem cena, možda ćete malo podići prihode, ali ćete destimulisati potrošnju, što će vam se opet kao bumerang vratiti „po džepu“. I ova priča važi sve do trenutka u kome već gotovo sav normalan svet živi: govorna usluga ulazi u paket usluga kao besplatna za sve pozive unutar matične države (narodski rečeno: telefon plaćate đuture). Rešenje problema za operatore nisu niske ili visoke cene, već inovativnost i pogled prema korisniku, njegovom „guberu“, potrebama i navikama. A svako čeka da se ovaj drugi otvori, mis'im.