LTE za dokazivanje

Ako sam u svom jučerašnjem tekstu bio neubedljiv ili nedovoljno jasan, da malo podupremo priču o LTE-u u Srbiji. Ja lično ne vidim neku potrebu za uvođenjem LTE-a u Srbiji bar do 2015. godine. Dotle će možda LTE postati zrela tehnologija, a iskustva bogatija i opipljivija. Uzgred, i aukcija za frekvencije traži pripremu i treba i do nje doći. ARPU srpskih mobilnih korisnika je trenutno ispod nivoa za isplativost primene neke moćne BB tehnologije. Mnogo je, dakle, faktora koji utiču na uvođenje LTE.

Šta bi LTE-om dobio neko od domaćih mobilnih operatora? VIP i Telenor bi verovatno lakše i jednostavnije od Telekoma mogli da izgrade jedinstvenu all-IP mrežu koja bi u nekoj budućnosti (od momenta instalacije) postala isplativa kroz male troškove održavanja. Međutim, imajući u vidu trenutnu nemogućnost rada voice i SMS usluge (koje su trenutno dve ubedljivo najprofitabilnije mobilne usluge!) u LTE mreži, neophodno bi bilo zadržati u radu i 2G/3G mrežu, pre svega zbog postojećih korisnika i telefona koje imaju i koji im dobro služe. Rast mobilnog broadbanda donosi i nove i povećane operativne troškove i sa tim se mobilni operatori već sreću. Tu je i iskustvo 3G koji je mnogo obećavao, a malo toga doneo i u korisničkom iskustvu i u prihodima operatora. Zbog toga i mislim da će operatori u novim i daljim investicijama (LTE ili HSPA+) biti vrlo oprezni.

Trenutno nema LTE aparata (tipa mobilnog telefona), a nema ni neke aplikacije (usluge) koja je ekskluzivna za LTE i istovremeno atraktivna za korisnike (tzv. killer aplikacija). Ovo je posebna teškoća za implementaciju LTE. Po svemu sudeći, neki naročiti prihod tj. profit od LTE ne može se do daljnjeg očekivati. Realno je i da LTE brzine protoka za korisnike i nisu tako astronomske kakvim se nagoveštavaju, što dokazuju i podaci iz LTE mreža koje su danas u radu. Ne vidi se naročito ni neka razlika između onoga što korisnicima nudi i obezbeđuje 3G (naročito HSPA+) i LTE. Sa druge strane, nisam siguran da će korisnici baš da se zalete da plate više za neke negarantovane brzine prenosa, nekakav QoS (Quality Of Service) za koji niko nije siguran šta i kako radi i šta realno donosi?

Operator koji odluči da uvede LTE mora da plati (skupu) licencu za frekvencijski spektar za LTE, da izgradi novu RAN mrežu (RAN -radio access network) do svojih baznih stanica, novu mobilnu CORE mrežu (all-IP), novi OSS/BSS sistem podrške (upravljanje, billing, QoS). Koliko je to novaca? O kompleksnosti izgradnje dobre LTE mreže neću ni da počinjem, kao i o njenom (da li čak i neophodnom?!) “učešljavanju” sa fiksnom mrežom, Femto ćelijama, WiFi mreži i offload-u saobraćaja. Hoću samo da napomenem da taj posao traži stručnjake širokih vidika i utemeljenog znanja. Ako ih operatori nemaju, možda je ključ-u-ruke sporazum sa vendorom rešenje LTE problema (ili početak, ko zna ;) ).

Optimistični analitičari prognoziraju da će do 2015. godine tek svaki 10-i mobilni broadband (MBB) korisnik biti LTE, a predviđa se da će tada biti oko 700-800 miliona MBB korisnika. To što danas neki moćni operatori uvode LTE je prilika da na delu demonstriraju i dokažu svoju tehničku superiornost i lidersku i pionirsku ulogu. Ne verujem da su tako sigurni da će se mnogo ovajditi od toga, ali veliki su i mogu lakše da preuzmu rizik.

Kad već pomenuh pionirsku ulogu, evo, neka bude da sam je ja prihvatio u pogledu diskusije i analize primene LTE tehnologije. Ako ima nekoga da mi se pridruži u razmeni mišljenja, izvoLTE!