U svojoj težnji da se nove tehnologije i profitabilne usluge dovedu do korisnika (IPTV, FTTH) operatori moraju voditi naročito računa o problematici instalacije kod korisnika. Naime, ulaz u zgradu i stan tj. poslovni prostor korisnika može biti jako veliki problem. Najbolje i najlakše je nove tehnologije i moderne pristupe (FTTB/FTTH) uvoditi kao greenfield investicije tj. uvoditi u novoizgrađene objekte. Zašto ? Pre svega, zbog kabliranja „od podruma do vrha“. Ako je to FTTB pristup, onda UTP Cat6 kablovima do korisnika, a ako se operator opredeli za FTTH pristip onda optičkim kablovima do korisnika. Tehnološki ovde nema nikakvih prepreka, jer opreme, kablova i montažnog materijala ima svakojake vrste i od raznih proizvođača. Verovatno se mora obezbediti mali prostor (ili prostorija) za telekomunikacionu opremu, kao i AC napajanje aktivne opreme. Ali kako izvesti instalacione radove i učiniti novu uslugu raspoloživom za korisnika (da ne kažem kako stvoriti uslove da zaradite), - e, to već može biti mali problem. Kod nas u Srbiji ne postoji obaveza (propis) izvođača radova da uradi pomenuto kabliranje zgrade UTP kablovima, o optici i da ne govorimo. Za sada oni obezbeđuju samo parice od kućnog izvoda do stana. Instalacija u zgradi je obaveza i „vlasništvo“ zgrade odnosno samih stanara. Sada je situacija takva da Telekom održava i odgovara samo za infrastrukturu od centrale do kućnog izvoda. Sve smetnje na instalaciji u zgradi do telefonske utičnice otklanja sam korisnik. Radovi u stanu korisnika, prema iskustvima mnogih operatora, uzimaju najviše vremena i zadaju najveće glavobolje instalaterima. Nije lako ispuniti želje korisnika i dovući kabl do mesta za STB tj. do svih televizora u kući. Razvođenje kablova po stanu često nije jednostavan posao.
Drugi problem je ulaz u objekat ili dozvola da u zgradi operator izvrši kabliranje. Po pravilu, za to bi trebalo obezbediti bar 51% saglasnosti svih „vlasnika“ zgrade tj. stanara.
Svima je poznato kako sada po zgradama izgleda kabliranje za CATV (koje su naknadno obavili sami kablovski operatori) i koliko je „vidljivo“, pouzdano i zaštićeno od „zloupotreba“. Naravno da bi bezbednije i sgurnije bilo da se takva vrsta kabliranja, kao i svaka druga, uradi kroz odgovarajuće cevi i kanale još u „sivoj fazi“ izgradnje zgrade. Ali ko to da obezbedi ? Investitor gradnje, posebno u kolektivnim stambenim objekatima, verovatno nije baš zainteresovan da se dobrovoljno izloži trošku „mrežnog kabliranja“, a parice za telefon su davnašnji standard i obaveza. Trebalo bi neko da propiše. Ratel ? A ko drugi inače ?
Čak i da zgrada ima npr. UTP kabliranje – kako regulisati ko će ga i kako koristiti ukoliko postoji legalna konkurencija više operatora ili provajdera usluga ? Šta ako npr, 30% stanara hoće Telekom, 30% stanara SBB, a ostali nekog trećeg ili nikog ?
Šta hoću da kažem ? Operator mora da vodi računa i o ovim troškovima i teškoćama kad odluči da uvede nove usluge (IPTV npr). Znači, kako doći do „nogu“ korisnika ! Sada postoji samo realna mogućnost (ne baš uvek i svuda) da se ove usluge ponude korišćenjem bakarnih parica odnosno ADSL pristupa (pa šta dobijete !). Onda vam ne trebaju razni IAD-i, RGW, HGW i druga ethernet orijentisana čuda. Ali Ethernet znači standard, nisku cenu, IP budućnost ! Ukoliko operator kablira po zgradi, onda on mora i da održava tu instalaciju i trebalo bi da je uradi tako da sigurnost i pouzdanost bude maksimalno moguća.
Treba naći meru i business case. Ne podizati željezaru tamo gde najbolje uspeva grožđe. Ne srljati u nove tehnologije i uvoditi ih „l’art-pour-l’art“-istički, tj. da samo da je imate na spisku. Nove tehnologije treba uvoditi da bi rešili „problem“, ponudili nešto novo i pri tom zaradili. A doći do zarade – nekad morate pevati korisniku „na uvce“, nekad se popeti na sto. Sve je to deo posla, kao i razvlačenje kablova. Ali smisleno i sa merom.
Нема коментара:
Постави коментар