07 септембар 2008

Mislim, dakle nisam

Možda nema direktne veze sa telekomunikacijama, ali preporučujem na blogu B92 post “Kadrovska eutanazija” (nalazi se – ;-) - na istoj B92 stranici kao tematski tekst prethodnog mog posta). Napisala žena sa dva prezimena, a ja sam uvek u najpozitivnijem smislu tvrdio da su žene sa dva prezimena posebne, jer često imaju ono što mnogi muškarci nemaju. Istine radi ima takvih žena i sa jednim prezimenom. Dobar broj muškaraca bi mogao od njih puno da nauči, da ne kažem da se ugleda na njih.
Ako vas mrzi da čitate, evo poente : “Selekcija je mahom negativna, iskustvo je prepreka, a znanje smetnja.” Surova istina godina našeg življenja. Ljudi i energija su potrošna roba, koga je briga za budućnost !
Zato je tu blogovanje. Pisanje je dobro za dušu, ali kažu, loše za karijeru. Prema staroj ruskoj staljinističkoj :
1) Ne piši. 2) Ako i pišeš, ne potpisuj ! 3) Ako pišeš i potpisuješ, nemoj posle da se čudiš. (Ovo mi je ispričao jedan gospodin menadžer koji ima iste inicijale kao ja).
Da je tako - potpisujem. Čemu se još možemo čuditi ? Trener odbojkaša postaje trener vaterpolista, golman koji ne može da dohvati prečku brani u reprezentaciji, plejmejker iz podsaveza je novi centarfor prvoligaša. Izgleda da je ovo novo renesansno doba : vreme unisex ministara i vreme unisex stručnjaka. Ako su uopšte svesni gde su upali i o čemu se radi. Ne mislim ni na koga konkretno, ali ako se pronašao u ovoj priči, neka razmisli zašto se pronašao. Misli, dakle ima tu nečeg.

4 коментара:

Анониман је рекао...

Slažem se sa konstatacijom o ženama sa dva prezimena, a posebno mi se dopada rečenica:
" Izgleda da je ovo novo renesansno doba : vreme unisex ministara i vreme unisex stručnjaka. Ako su uopšte svesni gde su upali i o čemu se radi. "
nedostaje još jedan deo, a glasi - šta ih čeka!
Sneška

Saša је рекао...

Sneška,
to "šta ih čeka" je ne samo njihov već i naš problem. Jer i nas čeka.

Hvala Ti na vremenu koje odvajaš za čitanje mog bloga.

Анониман је рекао...

Za moje 42 godine, (čitaj mladosti)
posmatrala sam mnoge genitalce, kako se raduju, skaču, divljaju, pametuju... kako odlaze... Sve sam to pregurala, ostala sa svojom dušom i obrazom, da čekam neke druge, a za to vreme uživala u sitnicama života. Kao što reče Momo Kapor "od kada sam se rodio svake godine kažem, nikada nije bilo gore". Život se nastavlja dalje i za nas i za njih, kraj je u principu svima isti! Neko to shvati tek na kraju... Uzalud! Gospodo, žao mi je što ste izgubili duše!

Blogovi su ti sjajni!
Sneška

milos.prodanovic је рекао...

he he he ...

bas tako ...