Imati meru i merilo

Telekom-operatori definitivno sve više nude kompletan set rezidencijalnih usluga – govor, Internet, TV. Pri tom se susreću sa sve intenzivnijom konkurencijom i situacijom da moraju stalno da snižavaju cene paketa usluga. Protekle godine su, npr. u SAD, cene triple-play paketa prosečno smanjene za oko 20%. S druge strane, troškovi investicija i operativni troškovi su sve veći. Morate da ulažete sve više, smanjujete cene sve više i da profitirate sve manje ?! Očito, samo širokopojasni internet i IPTV nisu dovoljni da bi operatorima profit biti veći. Potrebno je ili još novih i atraktivnih usluga ili kreativno kombinovanje postojećih.

U telekom biznisu, dakle, nema dilema ni nepoznanica. U težnji da se (pre svega) sačuvaju, ali i osvoje korisnici treba nuditi pakete, ali gde i kako ? Naravno, tamo gde se susrećete sa konkurencijom ima smisla nuditi pakete, a tamo gde nema konkurencije, zašto biste se odricali dodatnog prihoda ? Sa druge strane, zašto ne biste zaradili malo više ako možete da pružite uslugu, a korisnici ne bi baš da plate previše. Treba se truditi da se zaradi više, ako već imate infrastrukturu i mogućnost da pružite uslugu. Inače svuda u svetu ima prilično lokacija gde je sa kablovskom infrastrukturom prisutan samo jedan operator.

Za mene je uvek bilo interesantno zašto se maksimalno ne koriste mogućnosti pružanja usluga. Mislim, kad možete – zašto ne pružite korisniku mogućnost da se „primi“ na uslugu ? Da se nađete sa korisnikom – dobro njemu, dobro vama. Imam utisak da postoji mnogo prostora za povećanje prihoda, ali je kod nas, naročito u državnim firmama, izgleda važnije potrošiti pare, nego ih zaraditi. U Srbiji je još uvek bolje dobiti što veći budžet i potrošiti ga da bi dogodine tražio više, nego se truditi da se zaradi više i uradi što bolje. Ako tuđe pare možete potrošiti u svoju korist, onda je to još bolje. Zato su popularni razni NIP-ovi, subvencije, tzv. društveno-odgovorno ponašanje i pripadnost nekome koja često znači i zaštitu od zakona. Sad u doba ekonomske krize, valja staviti prst na čelo i razmotriti ima li skrivenih i neiskorišćenih mogućnosti. Može li se malo "stegnuti" priča – a može.