Vizija

Država, kažu, zavisi od prodaje Telekoma.

Ima onih koji ne vide dalje od nosa, ima onih koji ne vide no do svog džepa, a evo šta sam ja na ovom blogu napisao februara 2009. godine, dakle pre više od 20 meseci:

”...Naš državni budžet vapi za finansijskom injekcijom, Vlada Srbije je i MMF-u obećala da je voljna da se Telekom restruktuira, a ako će neko da uloži svež novac u nešto ovde i u ovim okolnostima (a ne verujem da i on to može bez da pita svoju vlast), onda to nešto mora da bude profitabilno. Telekomunikacije, na primer. E sad, što nismo prodavali kad je vredelo više, pa to vam je tržište : vredi onoliko koliko je neko spreman da plati u datom trenutku. A da li će sutra-prekosutra-malo sutra vredeti više – ko bi ga znao. Ne daj Bože da bude kao sa JAT-om ili borskim rudnikom. Da je državno upravljanje tako uspešno, odavno bi Amerika i Engleska bile zemlja proleterska. Ne kažem da će Nemci ili neki drugi gazda doneti telekomunikacionu blagodet, ali privatizacija svih preduzeća, pa i Telekoma Srbija, je poželjna. Da li je sad pravi trenutak i kada jeste – o tome ima ko je plaćen i zadužen da misli. Ako se ne prodaje kad može, onda se obično prodaje kad mora. A kad se mora, nije teško. Naročito ako vam od toga zavisi život, da ne kažem vlast.”

I sad slaba vajda od mog vizionarstva, jer u ovoj zemlji analitika nikome nije potrebna. Onaj ko razmišlja i rasuđuje, obično samo sebi pravi problem u okruženju mediokriteta. Sada nije više u pitanju samo prodaja Telekoma. U pitanju je put kojim ide zemlja u kojoj živimo. Ako je neko danas gledao emisiju Jugoslavovu emisiju “Između redova” na TVB92 i slušao goste i meni omiljenog profesora Miodraga Zeca, mogao je da čuje šta imamo i šta nas čeka.